Znamo da su dugački radni sati normalan deo svakodnevnog života u Japanu, tako da možemo da pretpostavimo da mnogi traže načine da uštede vreme, što uključuje završavanje obroka “na nogama” (uglavnom na putu do kuće ili posla). Iako konzumiranje hrane na ovaj način deluje praktično, u Japanu predstavlja veoma nepristojnu naviku pod nazivom “tabearuki (tabe – jesti, aruki – hodati)” .
U brzom svetu u kome živimo, danas svako od nas pokušava da uštedi vreme na različite načine, da bismo uspeli da završimo što više obaveza za što manje vremena. Zbog toga, pojedine obroke u danu često pojedemo “onako usput”, dok smo u pokretu, kada šetamo ulicom. Izuzev praktičnih razloga, ima i onih koji vole da konzumiraju hranu dok šetaju gradom, kroz park ili komšiluk i smatraju da je to samo drugačija vrsta uživanja u jelu.
Možda ne vidimo ništa loše u navedenim primerima (jer verujemo da imamo pravo da jedemo svoju hranu onako kako želimo), ali u Japanu bismo verovatno privukli veoma negativnu pažnju ako jedemo van restorana/zatvorenog prostora. Nadležni iz nekih gradova širom Japana (kao što je Kamakura) su apelovali na turiste da ne jedu dok šetaju ulicama, a u nekim školama se za ovu aktivnost čak može dobiti ukor.
Zašto bi ovakva navika toliko pokvarila utisak koji ostavljamo? Pre svega, da bismo razumeli zašto naizgled ležerna aktivnost može da nas predstavi u negativnom svetlu, moramo razumeti japanski stav prema hrani.
Šta je “šokuiku” filozofija i zašto su japanska deca najzdravija na svetu
Japanci veruju da postoji mesto i vreme za sve, pogotovo za obrok. Sigurno je da je glavna svrha hrane da nam daje energiju i da nam poboljša zdravlje, ali hrana takođe predstavlja posebnu nauku. Još od malih nogu, Japanci uče o važnosti hrane, poreklu namirnica i dobrobitima koje donose za zdravlje, o različitim začinima i ukusima, tako da se tokom odrastanja razvija veliko poštovanje prema hrani. Samim tim, vreme za jelo mora biti izdvojeno na adekvatan način.
Ovakav način razmišljanja potiče još od perioda nakon Drugog svetskog rata, kada je država imala ogroman nedostatak zaliha, toliko da je čak i pirinač bio vrsta luksuza. Od tada, razvijanje poštovanja prema hrani je postao osnovni deo vaspitanja.
Pored uvažavanja sastojaka, veliku ulogu ima i uživanje u hrani. Kombinacije ukusa su važan deo jela, koji ne možemo pravilno da iskusimo ako smo “u pokretu”, to jest kada šetamo ulicom i moramo da se skoncentrišemo na okolinu. Misli su nam negde drugde, a hrana je samo brzo “gorivo” na koje ne obraćamo pažnju, tako da različite teksture i arome, koje čine obrok ukusnim, lako mogu da nam promaknu.
Za čišćenje iza sebe, u Japanu se ne dobija aplauz
Još jedan veliki faktor je održavanje higijene na ulicama. U mnogim delovima sveta, otpad na trotoaru (najčešće pakovanja od hrane ili pića) je svakodnevna pojava, o kojoj mnogi čak i ne razmišljaju. Međutim, ovakvi prizori su veoma retki u Japanu, čak i u gusto naseljenim gradovima koje redovno posećuju turisti. Ako ne jedemo dok šetamo ulicama, manja je verovatnoća da ćemo pasti u iskušenje da otpad ostavimo na ulici.
Takođe, možda je iznenađujuće da japanske ulice nemaju kantu za đubre na svakom koraku, ali to je upravo zato što “tabearuki” nije nešto što stanovnici praktikuju, tako da ne postoji velika potreba za kantama. Japaci su veoma pažljivi kada je u pitanju održavanje čistoće ne samo privatnih, već i javnih prostora, tako da će se uvek potruditi da spreče potencijalno bacanje ostataka ili čak ostavljanje fleka od hrane na površinama.
Iako nećemo dobiti kaznu ako šetamo dok jedemo u Japanu, ovaj način razmišljanja nas može podstaći da razmislimo o našem odnosu prema hrani na malo drugačiji način, tako što ćemo usporiti, uživati u svakom zalogaju i bolje razumeti kulturu “mirnog” obedovanja.
RTbalkan.