Teško paralizovana žena uspela je da govori kroz svoj avatar koristeći tehnologiju koja je “prevela” signale njenog mozga u govor i izraze lica. Ovaj napredak budi nadu u životima ljudi koji su izgubili sposobnost govora zbog stanja kao što su moždani udar i amiotrofična lateralna skleroza
Najnovija tehnologija koristi sitne elektrode na površini mozga kako bi detektovali električnu aktivnost u delu mozga koji kontroliše govor i pokrete lica. Signali se tako prevode u govor i izraze lica avatara, uključujući osmeh, iznenađenja, mrgođenje.
“Naš cilj je da ostvarimo potpun vid komunikacije, kao i da na najprirodniji način razgovaramo sa drugima”, rekao je profesor Edvard Čang sa Univerziteta Kalifornije u San Francisku i dodao da “ova se ova dostignuća približavaju pravim rešenjima za pacijente”.
Pacijentkinja En (47), je teško paralisana nakon moždanog udara koji je pretrpela pre 18 godina. Ne može da govori, ali komunicira pomoću tehnologije koja joj omogućava da bira slova i ispiše 14 reči u minuti.
Tim naučnika je implantirao 253 elektroda na površinu njenog mozga koji je ključan za govor. Elektrode su presrele moždane signale koji bi, da nije bilo moždanog udara, kontrolisali mišiće njenog jezika, vilice, grkljana i lica.
Kompjuter je “naučio” 39 karakterističnih zvukova, a signali su prevedeni u razumljive rečenice. Ovo je zatim korišćeno za kontrolu avatara sa Eninim glasom pre moždanog udara, urađenog na osnovu snimka njenog govora na venčanju.
Navedeno je da tehnologija i dalje nije savršena – pogrešno je dekodirano 28 odsto reči tokom probe koja je uključivala 500 fraza i generisala je 78 reči u minuti u poređenju sa 110 do 150 koje izgovorimo u uobičajenom govoru.
Međutim, naučnici su istakli da najnovija dostignuća u preciznosti, brzini i sofisticiranosti sugerišu da je tehnologija na tački da je praktično korisna za pacijente.
“Ovo je veliki skok u odnosu na prethodne rezultate. Nalazimo se na prekretnici“, kaže profesor Nik Remzi, neuronaučnik sa Univerziteta u Utrehtu u Holandiji.
Podsetimo, do sada su pacijenti morali da se oslanjaju na spore govorne sintizere koji su navodili reči pomoću praćenja očiju ili malih pokreta lica, što je onemogućavalo prirodan razgovor, piše “Gardijan”.
RTbalkan.