Ova pohovana šnicla danas predstavlja nezaobilaznu stavku na meniju većine srpskih restorana u zemlji i svijetu

Ono u čemu pojedini državnici, političari i istoričari nisu uspeli, da u isti kontekst stave maršala Tita i vožda Karađorđa, pošlo je za rukom, makar na polju gastronomije, Milovanu Mići Stojanoviću.

Ovaj profesor kulinarstva i glavni kuvar doživotnog jugoslovenskoga predsednik Josipa Broza, tvrdi da je pre više od pola veka osmislio jedno od najpoznatijih domaćih jela – Karađorđevu šniclu.

Ime joj je dao po Đorđu Petroviću, vođi Prvog srpskog ustanka i rodonačelniku dinastije Karađorđević, a napravio ju je sasvim slučajno, improvizacijom sastojcima na licu mesta.

– Drago mi je da imamo jedno nacionalno kada dođe i Francuz, i Čeh, i Amerikanac da uzmu nešto tipično – rekao je Milovan Mića Stojanović za beogradske medije.

Ova pohovana šnicla koja se pravi od telećeg, svinjskog ili neke druge vrste mesa, punjena kajmakom, danas predstavlja nezaobilaznu stavku na meniju većine srpskih restorana u zemlji i svetu.

Bojana Kalenjuk Pivarski, profesorka na Katedri za gastronomiju, pri Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo na novosadskom Prirodno-matematičkom fakultetu, smatra da „nijedno jelo nastalo pre nekih 50, 60 godina nema takvu popularnost i zastupljenost” u Srbiji.

– Mislim da ona zaslužuje veliko poštovanje zato što je ipak uspela svih ovih godina da se očuva i zato što je gotovo svaki srpski restoran ima u ponudi – navela je ona.

Recept za Karađorđevu šniclu, jedno od najpoznatijih jela srpske nacionalne kuhinje, nastao je spletom nepredviđenih okolnosti, dok je Mića Stojanović radio u restoranu „Golf”, na obroncima beogradske šume Košutnjak.

Bilo je to, prema sećanju tvorca ovog delikatesa, 1956. ili 1957. kada mu je jedna gošća tražila kijevski kotlet, ukrajinsko-rusko jelo od piletine i putera.

– Nisam imao te sastojke, ali sam bio snalažljiv i napravio neku improvizaciju, a njoj se to svidelo – kazao je Stojanović.

Tako je budući Titov kuvar nenamerno „skuvao istoriju”, koristeći se dostupnim namirnicama – telećom šniclom i kajmakom, koji ovo jelo zapravo i čini autentičnim.

Pošto se srpska kuhinja, kako proizvodima, tako i nazivima, uglavnom oslanjala na stranu gastronomiju, rešio je da vlastitom kulinarskom izumu nadene i originalno ime, po vođi Prvog srpskog ustanka iz 1804. i rodonačelniku dinastije Karađorđević.

– Mnogo naših naučnika, boraca ili državnika nije bilo podobno za komunizam, pa sam morao i tu da vodim računa da me država ne kazni – objasnio je 88-godišnji kuvar.

Ovo jelo nazvano po Karađorđu, koje je za tadašnje vlasti, kako kaže, bilo prihvatljivo, „ozvaničio” je desetak godina kasnije na kuvarskoj izložbi u beogradskom restoranu „Sunce”. Tada se, kaže, ime Karađorđeva šnicla prvi put pojavila i u pisanoj formi u okviru pamfleta koji je štampan za tu priliku.

Karađorđeva šnicla se za više od 65 godina postojanja susretala sa različitim kritikama. Uglavnom joj se osporava poreklo i upoređuje se sa drugim stranim jelima sličnog načina pripreme poput švajcarskog delikatesa kordon blu.

– Apsolutno ne bih pravila takvu komparaciju i smatram da ona u originalu zaslužuje da bude poštovana jer joj ne možemo osporiti popularnost i prepoznatljivost u svetu kada je srpska kuhinja u pitanju – napomenula je profesorka Pivarski.

Ona se kroz razne projekte i istraživanja u ugostiteljstvu susretala sa različitim varijantama punjenja zbog čega neretko “prosečan potrošač” očekuje da se unutar šnicle nalaze šunka, kačkavalj, kiseli krastavac ili neki drugi sastojci.

– I tu je samo malo sporna ta njena autentičnost koja možda nije uspela u potpunosti da se očuva kao takva, nego je dobila drugu formu nadeva, pa je onda iz tog razloga često upoređuju sa nekim drugim jelima – dodala je profesorka.

Objektiv.rs