Home Regija ŽELIO JE DA PO SVAKU CIJENU ZAŠTITI DJECU! Dragan je prije kobnog trenutka ovo rekao dječaku-ubici sa Vračara: PUCAJ U MENE…

ŽELIO JE DA PO SVAKU CIJENU ZAŠTITI DJECU! Dragan je prije kobnog trenutka ovo rekao dječaku-ubici sa Vračara: PUCAJ U MENE…

0
ŽELIO JE DA PO SVAKU CIJENU ZAŠTITI DJECU! Dragan je prije kobnog trenutka ovo rekao dječaku-ubici sa Vračara: PUCAJ U MENE…

Belu jednospratnu kuću u naselju Višnjička Banja koju je Dragan Vlahović (53), prva žrtva krvavog pira pomahnitalog dečaka, a koju je sagradio s porodicom, zaposela je velika tuga.

Njegova majka i sestra neprestano plaču, a otac netremice gleda u sliku jedinog sina, koji je, kaže, stradao na mestu koje je smatrao drugim domom, u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, gde je radio kao obezbeđenje.

– Skuvala sam kafu da odem da popijem s bratom na Lešću. Sreća, pa je sahranjen na nekoliko minuta hoda od naše kuće, te možemo da odemo kad god poželimo – govori neutešna sestra, dok njena majka leži pored u postelji i vida rane od operacije, ali i one na duši, koje sigurno nikada neće zarasti.

Ponosna na brata
Ponosna na brata, sestra kaže da može da ga zamisli kako se isprečio pred ubicu da bi zaštitio decu.

– Nismo spremni da saznamo detalje, ali tačno znam kako je moj brat reagovao. Kad smo ga videli u kapeli, kad smo videli njegov izraz lica i po stisnutim pesnicama sigurna sam da je izleteo pred njega i rekao: “Pucaj u mene, ne dam decu!” Znam da je prvi poginuo i u svoj muci je dobro što nije video tih devet palih anđela, ranjene – kazala je.

Da nije samo Dragan voleo decu nego i ona njega, porodica je znala oduvek, a zbog te njegove osobine rukovodstvo škole u kojoj je 3. maja posle Dragana ubijeno devetoro dece, ranjeno petoro i nastavnica istorije tražilo je od agencije za obezbeđenje čiji je bio radnik da ga vrate kad su ga rasporedili na drugo mesto.

– Radio je u Prištini u obezbeđenju, tamo smo rođeni. Kad je prešao u Beograd, rasporedili su ga u školu i posle pet godina je otišao na drugo mesto, ali je škola tražila samo njega i tako se vratio – prepričava Draganova starija sestra.

Draganova majka neprekidno kuka za rano i iznenada ugašenim životom sina, čije slike stoje na policama po čitavoj sobi, kao i portreti i crteži koje su mu u znak zahvalnosti posvetili učenici.

– Nema mojih očiju, moje duše, mog sina, sve mi je nestalo, nada naša, joj meni, kuku nama, nema našeg Mikija, Mileta. Prazna kuća nam ostala – uz jauke priča neutešna žena.

Ovo boli do kosti
Pored porodice i prijatelja, rodbina i čitav komšiluk žale za Draganom. Za njim plaču u pošti u kojoj je plaćao račune, u farbari i prodavnicama jer su ga znali kao nasmejanog, vedrog i dobrog čoveka. Porodici se javljaju i nepoznati ljudi da pokušaju da im olakšaju muku.

– Mnogo boli… mnogo… Dragan je bio jedinstven sin, brat, ujak, stric, human, odmeren, blag, plemenit do srži, nepogrešiv i neponovljiv… zato i boli ovoliko. Znate kad tražite grešku, znajući da svi grešimo, svesno ili nesvesno, ali on je nije imao. Moj brat je imao mnogo duha i umeo je da se bori s osmehom i kad mu je bilo najteže. A nije uvek bilo lako. Imali smo tragedije i s mamine i s tatine strane, ali ovo… ovo boli do kosti i još dublje – ispoveda se bratovljeva Dada.

Ona se s mukom prisetila kobnog dana i kako je saznala da joj je brat ubijen.

– Idu vesti i čujem dešava se nešto na Vračaru, ali ništa više nisam čula ni da su pucnji u pitanju, šila sam kostim za unuku. Prvo me je pozvala ćerka i pitala me je da li ujko radi jer joj nešto treba, a ne javlja se. Zatim sam ga pozvala jednom, drugi put. Nije se javio. Zove ga i druga sestra. Uključujem vesti i čujem za pucnjavu i da je to njegova škola. Dok telefoniram, na TV najednom ugledam Draganov lik, ali sebe ubeđujem da to nije to. Sestra zove i kažem joj: “Ne, ne, Caki, nije to on, mislim da je prošao ispred kamere.” Tražimo dalje informacije. Zovem školu, niko se ne javlja. Onda zovem njegovu koleginicu, a ni ona se nije javila. Zovem policiju… Rekli su da ne daju informacije preko telefona i da bi bilo dobro da dođem. Oni su me pitali: “Jeste li sami? Sve mi je bilo jasno” – prepričava sestra nastradalog čuvara.

Posle toga su došle komšije. A onda su usledili glasna kuknjava i jauci, pa je sve utihnulo. Ostala je tuga da govori o jednom dobrom čika Draganu.

Đake znao i po jaknama i rančevima
Čika Dragan, kako su ga zvali učenici škole u kojoj je radio, dobijao je redovno od njih čestitke za Novu godinu.

– Mi smo znali kakav je Dragan, ali on se nije hvalio time niti bio nadmen zbog toga. Pokazao bi nam ih usput neke crteže. Njegova ljubav prema učenicima te škole i kolektivu bila je iskrena i oni su to prepoznavali i uzvraćali mu najlepšim emocijama. On je to, međutim, doživljavao kao normalnu situaciju i, kada je imao slobodan dan, dešavalo se da ga zovu i po tim pozivima sam videla da je on školu doživljavao kao drugu kuću i bio kao član porodice svima jer je prepoznavao po izgledu koji je čiji ranac, poimence bi rekao koje dete nosi takav i takav ranac ili jaknu. Zvali bi ga da traže stvari koje su zaboravili, izgubili, a on je znao sve. Ljubav prema deci mu je bila urođena, a i s profesorima je bio u divnoj komunikaciji – prepričava sestra.

U smrt otišao presrećan
Dragan je dan pred tragediju bio neopisivo srećan.

– Mama nam se povredila, slomila je potkolenicu i iza nas je mnogo teških šest meseci, njene i naše borbe i stresa da stane na noge, bolnice, operacije… Bio je sedam dana na bolovanju, a inače nije koristio bolovanja da bi brinuo o mami, pored negovateljice koju imaju naši roditelji. On je želeo da bude s mamom. Uspeli smo. Mama je posle Vaskrsa ponovo prohodala s hodalicom i on je bio tih zadnjih deset dana neopisivo srećan. Ma bio je toliko srećan da poleti od zadovoljstva. Nikada neću zaboraviti, 2. maja mi je rekao: “Dado, ići ću sestriću da čestitam rođendan, pa posle do grada,” a ja sam ostala da ofarbam mamu i šijem unuci kostim za maskenbal – priseća se Draganova sestra, prenosi SD.



Haber.ba

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here